Na današnji dan, 20. novembra 1938. godine, u Aleksincu je rođen Tomislav Toma Zdravković – jedan od najautentičnijih i najvoljenijih pevača narodne muzike na prostoru bivše Jugoslavije. Bio je pesnik, kompozitor, boem i čovek čije su pesme postale večne, jer govore o ljubavi, patnji i životu onako kako ga je samo on osećao.
Odrastao u porodici sa petoro dece, Toma je rane godine proveo u Aleksincu i Pечењевцу, где je kao mladić radio teške fizičke poslove, ali i otkrio ljubav prema pozornici kroz amatersko pozorište. Njegov prelomni trenutak dogodio se 1958. godine u Leskovcu, kada ga je uočila Silvana Armenulić i otvorila mu vrata ka muzičkom svetu.
Njegov glas – topao, emotivan i drugačiji – ubrzo je postao zaštitni znak starogradskog duha koji je Toma nosio. Iako se kretao u okvirima narodne muzike, njegove pesme imale su dušu francuske šansone. Pišući o nesrećnoj ljubavi, kafanama, tuzi i životu na ivici, Toma je stvorio jedinstven opus. Violina je u njegovim pesmama često pojačavala melanholiju, dok je njegov bariton, nalik Aznavurovom, donosio posebnu toplinu.
Njegov život obeležile su velike ljubavi, četiri braka, dvoje dece, te mnoge sudbonosne žene koje su ulazile u njegove stihove. Iz tih burnih životnih priča nastale su neke od najpoznatijih pesama: „Pроклета недеља“, „Дотак’о сам дно живота“, „Остала је само успомена“, „Пустите ме да живим свој живот“, „Два смо света различита“, „Песме моје“ и многе друге.
Kroz kafane, hotele i gradove širom Jugoslavije, Toma je nosio svoju muziku i svoju tugu. Ljubavna tragedija njegove Sлавице pretočena je u dirljivu pesmu „Букет белих ружа“. Tokom karijere nastupao je u Tuzli, Novom Sadu, Zrenjaninu, Nišu i Beogradu, gde je proveo poslednje godine života. Preminuo је 30. septembra 1991. godine.
Danas, više od tri decenije kasnije, Toma Zdravković ostaje simbol boemije, pesnik duše i čovek čije pesme ne stare. Njegov Aleksinac s ponosom čuva sećanje na njega – na glas koji je obeležio generacije.