Među brojnim pesmama koje je Toma Zdravković ispevao iz ličnog bola i iskustva, posebnu emociju nosi pesma „Za Ljiljanu“, jedna od retkih koje je otvoreno i bez skrivanja posvetio konkretnoj osobi – svojoj supruzi Ljiljani.
Pesma je nastala u periodu kada je Toma već bio narušenog zdravlja, iscrpljen dugogodišnjim boemskim životom, ali i razočaranjima koja su ga pratila kroz karijeru i privatni život. Upravo u tim trenucima, Ljiljana je bila osoba koja je ostala uz njega – tiho, bez reflektora, daleko od kafana i pozornica koje su ga proslavile, ali i koštale.
„Za Ljiljanu“ nije klasična ljubavna pesma. To je ispovest čoveka koji zna da je pogrešio mnogo puta, ali koji iskreno zahvaljuje ženi koja mu je pružila mir onda kada mu je bio najpotrebniji. Stihovi odišu kajanjem, zahvalnošću i svesnom spoznajom prolaznosti života – temama koje su obeležile Tomine poslednje godine.
Za razliku od mnogih njegovih hitova nastalih u kafanskoj atmosferi i inspirisanih neuzvraćenim ljubavima, ova pesma nastala je u tišini, daleko od dima i noćnih stolova. Upravo zato publika je doživljava kao jednu od njegovih najiskrenijih i najčistijih pesama.
Toma Zdravković nikada nije krio da su njegove pesme njegov život. U slučaju pesme „Za Ljiljanu“, ta granica između umetnosti i stvarnosti gotovo da ne postoji – ostala je kao trajno svedočanstvo da je i najveći boem, na kraju, tražio samo razumevanje i mir.