Legenda o imenu Aleksinca

Prva priča (ili legenda) o postanku i imenu varoši Aleksinac, prema dosadašnjim istraživanjima, zapisana je 1851. godine, čuva se u Arhivu SANU, a zapisao ju je Gavrilo Protić, sekreter Đumruka aleksinačkog. Priča kaže:

Aleksinac-opstina

„Stari ljudi kazuju da je u starija vremena glavni put od Niša za Beograd išao pored Oble glave (planine) i sela Vakupa, Subotinca i Kraljeva, a to je, odprilike, na ½ sata dalje od sadašnjeg Aleksinca k Banji. Gde je sadašnji Aleksinac nije bilo onda ni jedne kuće, niti je ovuda kakav put išao, nego je ovo mesto gustim obraslo lugom (bilo). I sad se vide pored puta, idući u Banju, razvaline amama turskog – u polju niže sela Kraljeva. Sva okolina oko ovog amama zove se Stara Palanka. Ovde je, po kazivanju starih ljudi sedio neki ajanin (zapovednik mesta), imenom Usein-aga, i imao je blizu ovoga amama svoju sobstvenu kafanu, u kojoj je obitavao.

Kod ovoga ajanina, naodio se je neki buljukbaša (starešina čete vojnika) – Aleksa. Sedeći jedno veče ovaj ajanin sa Aleksom u kafani, čuje iz obližnje šume, gdi ga neko po imenu zovne, rekavši na posledku, počem mu se niko ne odazove: Usein-aga, što si se ućutao? Što ne govoriš? Skoro ćemo se u oči pogledati. Ovo je bio neki ajdučki arambaša, kao što se sam kazao.

Turčin sad rekne Aleksi: more Aleksa, da mi uhvatiš toga arambašu, ili živa ili mrtva; tako mi Dina (boga), daću ti što zaišteš od mene. Aleksa lakom na obećanje Turčina, potrudi se svojski i nekako uhvati ovoga nesretnog arambašu, te ga preda srbske krvi željnom Turčinu, koji ga, blizu svoje kafane, živa na kolac nabije, rekavši mu: Ha, bre krmče, ajede sad da se pogledamo u oči. Arambaša, siroma, na najvećim mukama, psujući Turčinu sve što mu je najmilije i najsvetije, samo da bi ga ovaj ubio, umre kao mučenik na kocu, a Aleksa za ovu veliku uslugu dobije mloge poklone od Turčina. Najposle, još zaište Aleksa, da mu isti Turčin dozvoli blizu utoka reke Moravice u Moravu, gdi sadanji Aleksinac leži, lug okrčiti, razorati i koju njivu sebi načiniti, koje mu bude odobreno.

I tako on – Aleksa – načinivši ovdi više njiva, napravi sebi i kuću i naseli se; od kog Alekse i njiovi naslednika, nazove se ovo mesto – Aleksinac.“

Nemoguće je reći koliko, i da li uopšte, u ovoj zabelešci ima istine. Pogotovu što je ona načinjena skoro tri i po veka posle prvog pisanog traga o imenu Aleksinac. Aleksa može biti samo hipokoristik od Aleksandar, što je grčka složenica (aleksein – braniti i andros – čovek) i znači „branitelj ljudi“, najpre počasno ime Trojanca Parisa, a kasnije vlastito ime i kod Srba. No, kako bilo da bilo, priča, kao i svaka legenda, traje do danas.

(Piše: Časlav Vasiljević, caslavvasiljevic.wordpress.com)

Prokomentarišite prvi ovu vest

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti javno objavljena.


*