AktuelnostiArhiva vestiVremeplovZanimljivosti

Osvećenje crkve u Deligradu 1935.

Glavni posao prilikom podizanja ovog hrama urađen je od strane Udruženja Kneginja Ljubica, čiji je jedan od najuglednijih članova bila i Ana Lebl, žena inženjera Leona Lebla, upravnika aleksinačkih rudnika.

osvecenje

O tome svedoči i kazivanje njene ćerke Ženi Lebl, ugledne izraelske naučnice, koja živi u Tel Avivu.
„Radi se o jednom događaju iz moje daleke prošlosti. Moj otac je bio rudarski inženjer, upravnik aleksinačkih rudnika, pa sam se ja i rodila 1927. godine u Aleksincu u Taušanovićevoj ulici, jedina od moje uže porodice.

Moja majka Ana Lebl bila je veoma agilna članica humanog društva Kneginja Ljubica. Nemam pojma šta su sve bili ciljevi tog društva, ali jednoga se veoma dobro sećam: trebalo je sagraditi spomen-crkvu žrtvama palim na Deligradu, gde su, početkom 19. veka, vođene borbe između srpske vojske i Turaka.

To je sve što znam do dana današnjeg, ali znam da je to bio prilično skup projekat, a novca nije bilo. Tu i tamo, našlo se nekoliko većih priloga, ali to nije bilo dovoljno. Onda je neko došao na ideju da bi se mogla organizovati priredba, čiji bi prihodi delom pokrili izdatke. Tako su se – ne znam ko, zašto i kako – obratili baš mojoj mami s idejom da ja mogu da spasem situaciju. Imala sam tada četiri godine i još nisam znala da čitam, ali sam imala odlično pamćenje. Tako mi je mama čitala strašan tekst pesme Tri hajduka, veoma prigodan za tu priliku, ali veoma dugačak i komplikovan za dete mog uzrasta.

Međutim, ja sam to savladala i čak dobro i recitovala i glumila, iako je za svaki slučaj iza zavese na bini bila mama u slučaju da negde zapnem. Da bi se popunilo veče, trebalo je da nešto i otpevam, pa sam ja odabrala tada veoma modernu pesmu Adio mare, iako ja nisam znala šta je more (za mene je jedina, pa time i najveća reka na svetu bila Moravica koja je proticala pored naše kuće).

Poslednja tačka trebalo je da bude „izvođenje nekih kerefeka“, znači neke kao gimnastičke tačke, koju je ja trebalo i da najavim, ali sam ja to najavljivala kao ’Pinastiku’, pa su me posle nazvali ’Pinastika’. Predstava je bila veoma uspela, ljudi su čak prilikom recitacije i plakali, otvarali srca i – što je još važnije – džepove, te je odlučeno da tu svoju predstavu ponovim dva-tri puta. Koliko je tom prilikom sakupljeno ne znam, ali znam da su me svi hvalili. Nešto oko godinu dana posle toga mi smo prešli u Beograd, a nešto posle toga bila je završena Spomen-crkva na Deligradu i moju mamu su pozvali da prisustvuje osvećenju crkve.

Mama je odlučila da je moj doprinos veoma značajan i da i ja treba da prisustvujem svečanosti. Doputovali smo u Aleksinac, gde su nas dočekali mamini dobri prijatelji, neki čika Aleksa i njegova žena (čini mi se tetka Kaja). Odande je organizovan prevoz fijakerima. U jedan fijaker strpali su svu dečurliju, kupili nam svima ’sviraljke na vodeni pogon’ i konvoj je krenuo. Ovo kao uzgred: sa tog puta ostalo mi je u vrlo dobrom sećanju da sam ja sviraljku napunila vodom, dok je moj najbolji drug, dve godine stariji Radivoje-Racko, sin učitelja Darinke i Časlava Dinića, zaboravio da sviraljku napuni vodom, pa sam mu ja stalno prkosila i „cvrkutala“ mu pored ušiju, dok mu to nije dosadilo, oteo mi sviraljku i zavitlao je iz fijakera takvom silinom da sam čula kako je pukla kao granata. Da ne dužim: taj isti Racko bio mi je jedini drug za vreme mog ilegalnog boravka u Nišu od 11. decembra 1941. do 22. februara 1943. godine, kada su mi pesma

Adio mare i polomljena svirala pomogli da se identifikujem pred njim. Samu svečanost osvećenja ne pamtim mnogo, jer sam ja uglavnom veoma ponosno stajala pred pločom na kojoj je zlatnim slovima bilo ime moje mame: Ana Lebl… Eto, to bi bila moja priča o Deligradu“.

Trebalo bi takođe napomenuti i bitnu činjenicu da su se – po kazivanju Ženi Lebl – njen otac Leon i deda borili u Balkanskim i Prvom svetskom ratu u redovima Srpske kraljevske vojske. To nije bio jedini slučaj učešća Jevreja u ovim ratovima i njihovom doprinosu sjajnim srpskim pobedama. Ova tema je prilično slabo istraživana u našoj istoriografiji.

Inače, treba zabeležiti i da je Leon Lebl uzeo da slavi Svetog Savu, kako bi mogao da ispoštuje i gosti svoje prijatelje Srbe, kod kojih je inače redovno odlazio na krsne Slave.

Ali, ono što takođe treba posebno dodati, jeste sudbina njene majke Ane Lebl, jednog od ktitora crkve Sv. Arhangela Mihaila i Gavrila u Deligradu. Izgubila je život na početku Drugog svetskog rata samo iz jednog razloga – zbog pripadnosti jevrejskom narodu. Odvedena je na Beogradsko sajmište 12. decembra 1941. godine, gde je stradala kao žrtva holokausta. Ubijena je između marta i maja 1942. godine, tako što je ugušena u specijalnom „Saurer“ kamionu – pokretnoj gasnoj komori (kasnije prozvanoj „dušegupka“). O svojoj majci Ani, Ženi Lebl na kraju kaže: „Pošto mi je od nje ostalo malo fotografija, njeno ime na spomen- ploči mi u stvari svedoči više nego sam lik“.

(Izvor: Aleksinac večiti gra, teskt Vladimir Vučković, fotografiju ustupio prof. Zoran Stevanović)

Tagovi

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Close
Close